Ratni događaji 1998-1999 bili su takođe tema intervjua koje je radila Sanja Zlatanović. Jedan njen sagovornik objašnjava kako je komandanta srpske paravojske molio da sačuva nekoliko albanskih kuća, ispričavši mu priču o unuku koga je od davljenja u reci spasio komšija iz jedne od tih kuća. On je molbu prihvatio, priča je i njega dodirnula. Zlatanović napominje da njeni sagovornici, stariji Srbi iz ruralnih krajeva kosovskog Pomoravlja, koriste odrednice “Šiptar”, “Šiptarka”, “šiptarsko” kao neposredne etnonime bez pejorativnog prizvuka koji ove odrednice imaju u javnom diskursu Srbije. Mlađi sagovornici već koriste izraze “Albanac”, “Albanka” itd. (sagovornici su SG1 – muškarac rođen 1928. u Žegri i njegova žena SG2 rođena 1934 u Čerkez Sadovini. razgovor je vođen 2006)
SG1 : Baš prve demonstracije kad bile, mene evo ovaj unuk stareji, on imao šest godine. Bilo je nepogoda, reka tuja, a moja stara kuća je bila pored reke. To je toj bilo pred Uskrs, pa je bilo l….
SG2 : Nedelju dana pred Uskrs, bьš…
SG1 : Pa je bilo ladno, grmljavina, provala oblaka, pa došla reka od Karadag (nekoliko reči se ne čuje jasno), što kažem ja, pa u naše selo. A tuj se bacalo smeće poza moje štalu. Kuća mi tamo. I sad onoj dete izašlo samo tamo pa s onoj štapče. A ono jaka voda, počelo, vrvi.
SG2 : Nosi!
SG1 : Drvlje, kamenje.
SG2 : Nosi drvlja, nosi!
SG1 : Strašna voda što ne postoji! I onoj dete se ono potkopalo tamo i tiki odjedamput sruši se sve pa u vodu (nekoliko reči se ne čuje jasno). Nikoj da vidi!
SG2 : Dete, ovoj unuče naše padne. I posle kad ono padnulo, a na moju sestru isto unuče bilo sas njega. I ono dođe.
SG1 : Ne zna još da zbori po malo.
SG2 : ‘Nino’, pa zove moju snaju. ‘Nino’, kaže, ‘D. padnuja’, kaže, ‘u reku’. A ja znam uvek otidne, pa umokri noge i ne sme da dođe dek su mu mokre noge. I G. iskoči, onaj moja snaja, iskoči, kad tamo more. A onaj devojčicu bila mala bila šest meseca onaj devojčica i stavili smo gu da se kupa u koritance. I onoj dete zove, ona otide, a ja ostado. More, čekaj, čekaj, nema gu. Čekaj, čekaj, nema. A mi smo prali, krečali pred ovoj Uskrs. More kako bilo koritance ovakoj na stolicu veliku, ja uznem pa ga skinem dole da ne padne, a ja da iskočim da vidim gde su. Skinem ga i iskočim takoj, ima jedna ulica pravo u reku. Neje dugačka, toj naša kolko. I kad iskočim u reku, ovoga gledam tamo kude…
SG1 : Ja vadim pesak!
SG2 : Vadi pesak.
SG1 : Pokraj reku.
SG2 : I sad mislim, mislim onaj moja snaja nosi ga ovamo po ulicu dete i vraćam se nakud kuću. Kad ovija komšije neki trčiv. Kaže, ‘gde si bila M.?’ Reko, ‘Deki, rekoše, umokrija se, pa sigurno G. ga nosi otude’, reko, ‘po ulicu’.
SG1 : Ne sme da dođe će ga tepa.
SG2 : Ne smeje da dođe će ga tepa. SG1 : On šest godine dete.
SG2 : ‘Ne’, reče, ‘odnela ga reka!’ ‘Što?’ ‘Odnela ga reka!’ ‘Kuku! Aman’, reko. ‘Idi kaži na tvoju snaju’, reko, ‘da dođe’, ‘ostalo ni ovoj devojčica’, reko, ‘u koritance’, reko, ‘će se udavi i ona!’ Ona došla tuja ja kako nadole, trči ona, trči. Kad sam gu videla trči nadole, nisam znala posle što ni kako. Ovьj doša. Ja kukam, vikam. On vika: ‘Ene, nosiv ga!’
SG1 : Sin mi u toj vreme dolazi od poso sas kola.
SG2 : A M., ovoj sin mi, dolazi od poso. Sabrali se, vikav mu tamo, kaže: ‘Požuri, požuri!’ On vika, ‘znam tata vadi pesak, sigurno napravija je neku muku’.
SG1 : Odnela ga voda!
SG2 : A ja i ja sam stvarno bolesna i ja isto imam prilepsiju, pa vika – ‘jeli mama, jeli tata, a za njega pa ni u pamet. Kad sam videja otvorene porte’, kaže, ‘pun obor ljudi. Što bidnulo?’ Kad dođe, onoj dete trese se.
SG1 : Dvaes minuta sedelo u vodu, nosila ga oko kilometar i po.
SG2 : I zamisli, kaže…
SG1 : Stapče držalo u ruke, stani ne možeš ti i.
SG2 : Ne mogu. Ja takoj se ustresem.
SG1 : Onija Šiptari Građolci, što ti pričam da živimo kao braća. Oni vadili pesak dole.
SG2 : Pa ga videli.
SG1 : I videli oni, misli lutka. Ono vir pa ga vrti tuja! Ono dete. I sada kad jedan reka: ‘More, bre’, reče, ‘nije ovoj lutka, ovo je dete!’ Pa u tuj vodu što ne bi ušja ni roditelj za svoje dete…
SG2 : Oni ušli. IS: Oni ušli? Ušo neki čovek?
SG2 : Aha, jes! Mladić toj! Mladić! Još ne bija ni ženjet!
IS: Ušo?
SG2 : Ušo!
SG1 : Ušo! Ne mogo da ga izvuče. I drugi ga dovatija i ovoga da odnese voda. Pa dovati… tьj jedan treći. Na sreću, tьj vir ga… još tuj jedan da je prošo u tьj.
SG2 : Ne bi ga pronašli gde je!
SG1 : Ne bi se našlo ništa.
SG2 : Taj brzina!
SG1 : Sudbina! I ovьj naiđe, ovьj drugi. Kad dovati dete, pa ga turi na ramu. (rečenica kojom opisuje kako je voda nosila i drugog čoveka ne čuje se jasno) Štom otud, štom otud, ne mož da izađe od reku. Dete na ramu i voda nosila ga oko pola kilometar. Na šiju. Kad došja kude niku vrbu tamo pokraj znaš granja, dovatija se. A ovija drugi trčiv pored.
IS: Da ga dočekav?
SG1 : Od strane prativ ga sas dete. I posle ovija mu pruživ motke, pruživ mu pomoć i izvučev i dete i njega. I sada ja sam naišo da vidim, tu je moja bašta, šljivak bio. Oni došli gore i nosiv ga dete. […]
SG2 : I oni ga pituvali, kaže: ‘Kujna je, kujna je’ – po šiptarski. A on kaže: ‘Ja sam Srbin’. Progovorilo, crna ja.
SG1 : (nekoliko reči se ne čuje jasno) prve demonstracije Šiptari u Žegru.
SG2 : Prvi put kad bile demonstracije. […]
SG2 : Tri, tri tegle mulj što mu izvadili.
IS: Odakle?
SG2 : Iz pluća.
SG1 : Pa oni posle na nas dar!
SG2 : Pa posle pa oni na nas. SG1 : Oni ne darujev! Šiptarke! […]
SG2 : Posle oni kad došli, ko na gajret, kako na kafu.
SG1 : Kad se sabraše, sabraše se, deset-petnaes, oni imaju dobar taj običaj.
SG2 : Oni običaj imav dobar! […]
SG1 : Odma: ‘kumari, kumovi!’ SG2 : Odma ‘kumovi, kumovi’. Sve smo se vikali ‘komari’. […]
SG1 : I posle jedan starac se diže tu, pa kaže: ‘O, D.! Toj tvoje paramdeda za vreme tursko’, kaže, ‘živeja’, kaže. ‘Eve došlo vreme’, vika, ‘ma da nisu ovoj neka sila velika, za tvog unuka’, kaže, ‘što je… izvadi toj. Toj Bog’, kaže, ‘pa on’, kaže. ‘Toj ostaje’, kaže, ‘neko da se pominjemo’, vika. ‘E, sьd kad će prođeš pored moju kuću, mora tvoje glava da gleda u moj obor. Mi uvek smo se voleli, a sad još više ima da se volimo.’
SG2 : ‘Ne dava Bog’, vika, ‘da se dvojimo’, kaže. […] SG1 : Onьj starac reče: ‘Mora’, kaže, ‘da pogledaš’, kaže, ‘u moj obor’, kaže. ‘Što se spasilo. Bog ga spasija’, kaže, ‘Bog ga daja’, kaže! ‘Ali ostaje jedno veliko bogatstvo između nas, da tvoj unuk od naše ruke da ga spasimo.’
SG2 : Jes!
SG1 : E, sad ja, da ti kažem pravo, ja sam na nji sad učinija mnogo dobar (jedna rečenica se ne čuje jasno). Ali kad sam gi ispričao na dobrovoljci…
IS: A oni hteli da slušaju? Hteo neko od njih da sluša?
SG1 : Ja sam rekao na njinoga onog rukovodioca. ‘Znaš šta’, reko, ‘takoj i takoj’. Sve pričam, da ne pričam dva puta, za unuka mi. ‘Oni’, reko, ‘roditelj ne bi skočija u tuj vodu, oni. Jednu uspomenu da mi učinite, ovija kuće redom, šes-sedam kuće, nove kuće, tvrdi materjal, će ve molim.’ […] Poslušali me, nisu hteli da ih zapale.
Izvor: Sanja Zlatanović, Etnička identifikacija na posleratnom području: srpska zajednica jugoistočnog Kosova, Etnografski institut SANU, Beograd, 2018, str. 310-4.