Sagovornica-Srpkinja (1982), učiteljica iz Kosovske Kamenice, u razgovoru se najviše vraćala na uspomene iz detinjstva detinjstva koje je provela u društvu albanskih drugova. Kaže da ljude nikada nije delila prema nacionalnoj pripadnosti. Ističe da nakon rata, na Kosovu problem ne leži u suživotu Albanaca i Srba već, kako ona kaže u samom životu, tj. egzistenciji ludi koji žive tamo. Svojoj deci ne savetuje da ostanu najviše iz egzistencijalnih razloga i nemogućnosti da nađu posao, a ne zbog toga što su ova dva naroda u lošim odnosima u Kamenici. Trenutno u Kamenici živi sa suprugom koji je iz Leskovca, a koga su lokalni Albanci lepo prihvatili.
P: Predstavite nam se malo bliže, gde živite, jeste li udati, imate li dece?
O: Živim u Kosovskoj Kamenici gde sam i rođena, već punih 40 godina. Udata sam i imam dva dečaka.
P: Kako je živeti u Kosovskoj kamenici, u kojoj je većinsko stanovništvo albansko?
O: Lepo je živeti, nije kao što je bilo pre rata, ali nije ni toliko strašno.
P: Što se saradnje tiče, da li sarađujete poslovno sa njima da li se pomažete međusobno?
O: S obzirom da se ja bavim poslom koji je u prosveti, učiteljica sam po zanimanju, sarađujemo na raznim seminarima. Međutim ono što smo mi uradili pre 10 godina što je uvedeno u našim školama, oni malo kasne sa tim. Veoma je lepo što mi imamo veće iskustvo u radu sa konkretno inkluzivnom nastavom, i odnosi i saradnja su veoma dobri.
P: Na kom jeziku komunicirate sa njima?
O: Nažalost, na srpskom, ali učim njihov jezik, jer smatram da čovek vredi onoliko koliko jezika zna, i trudiću se pošto već nisam do sada usavršim njihov jezik kako bismo bili ravnopravni u razgovorima.
P: Da li ste imali nekih problema sa Albancina?
O: Pa uglavnom ne, ali dešavale su raznorazne stvari, ja konkretno ni sa kim nisam imala probleme.
P: Da li planirate da zauvek ostanete na Kosovu?
O: Apsolutno da.
P: Da li se bojite za bezbednost vaše dece, s obzirom da imate decu?
O: Nikako, ja ljude delim na dobre i loše a ne na Albance, Bošnjake, Srbe, tako su mene vaspitavali moji roditelji i njihovi roditelji njih.
P. Kako izgleda to druženje, da li se posećujete za praznike i veselja?
O: Posećivali smo se ranije iskreno, mnogo smo se više družili pre rata ali onda kada se politika umešala u međuljudske odnose to je zaista strašno delovalo i uticalo na naše odnose. Ipak, smatram da ništa ne može toliko da utiče na naše odnose, da se poremete, jer smo mi vekovima živeli ovde zajedno sa njima, kao što smo živeli onda, tako ćemo živeti zauvek. Svi oni ljudi koji smatraju i razmišljaju poput mene, nikada neće imati problema. Suživot kakav je u Kosovskoj Kamenici, konkretno ja mislim da ne postoji nigde tako dobar, ovo je pravi primer kako treba da sarađuju i žive jedni sa drugima i Srbi i Albanci.
P: Vaš muž je došao da živi ovde sa vama, kako su njega prihvatili Albanci?
O: Jeste došao je, nismo mogli da nađemo posao u Srbiji i onda smo oboje došli ovde. On je došao interesantno, godinu dana pre mene. Izuzetno su ga lepo prihvatili Albanci, možda čak, nažalost, bolje nego Srbi.
P: Je li imao on nekih problema sa Albancima?
O: Nije nikada, čak je pomagao, pošto je radio u selima sa strane, pomagao je njihovim starijima da se prevezu, vozio ih je. Nije umeo da priča ni reč, pošto on nije odavde, čovek je iz Srbije,za razliku od mene, ali je imao odličnu saradnju. Ne znam kako su se sporazumevali, ali važno da je pomagao i on njima i oni njemu.
P: Da li mislite da su vaša deca bezbedna ovde, planirate li da ostanu?
O: Znate kako, deca jesu donekle bezbedna ovde, ali uvek imate i onih ljudi koji ne misle isto, kao ja, ekstremista imate na obe strane, odnosno na svim stranama, zbog tih takvih ljudi se ja ipak bojim za budućnost svoje dece. To da li će oni ostati, ja se iskreno nadam, ja ne mogu da utičem na njihovu budućnost ali se iskreno nadam da će uvek rado da dođu ovde, jer ovo je moj zavičaj, a to kako će oni, sve zavisi od situacije kakva bude bila, jer trenutna situacija nije naklonjena nama.
P: Da li se vaša deca druže sa albanskom decom?
O: Druže se, imamo park u kome zajedno igraju fudbal dečaci srpske nacionalnosti, romske i albanske i uopšte nema problema. Ponekad dođe do sukoba, ali da su i sve Srbi, svakako bi se posvađali, tako da nikakv problem nije.
P: Da li se vi družite sa roditeljima te dece?
O: Sa roditeljima te dece ne, jer se kompletno stanovništvo posle rata promenilo, ostale su još neke porodice stare sa kojima sam porasla i koje izuzetno cenim i poštujem, ali pošto imam punih 40 godina života iza sebe, imam drugare i drugarice, čak mi je najbolji drug iz mešovitig braka, majka mu je Srpkinja a otac Albanac i dan danas mi je najbolji prijatelj i izuzeteno sam ponosna na tu činjenicu, a to govori i o meni i o njemu. Apsolutno govori i o tome da li je moguć suživot, naravno da je moguć i tek će da bude moguć, ali treba svi da zaboravimo na ono što je bilo, ne samo Srbi.
P: S obzirom da ste odrasli ovde da li ste se družili sa Albancima?
O: Da, družim se i sada, ali rat je učinio svoje pa su se mnogi od njih odselili, a mnogi su se i naši ljudi odselili odavde i onda se prosto struktira stanovništva promenila posle rata.
P: Jeste li išli na piće, idete li danas na piće, družite li se?
O: Idemo i po albanskim kafićima i po srpskim, ljudi koji imaju širinu, i Albanci i Srbi uopšte ne gledaju jedni na druge, kao na Albance i Srbe, ne delimo se tako. Ljudi vam prijaju kao prijatelji ili ne prijaju, nezavisno od toga da li su Srbi ili Albanci ili Romi.
P: Kada odete u neki albanski kafić da li se osećate bezbedno, da li možda nečega plaište, da pričate na srpskom?
O: Ne, čega bih se plašila, ovde volim da ih ispoštujem ako oni mene usluže ne srpskom, meni je čast da odgovorim na albanskom, čak bude i šala, oni mene pitaju na srpskom, ja njima odgovaram na albanskom. To jedan veliki plus i z anjih i za mene.
P: Kada bi mogli još jednom da odlučite da li bi vaša odluka bila ista, da ostanete na Kosovu?
O: Moja odluka bi bila apsolutno ista, da živim svoj život i sto puta ispočetka, ali ne bih volela da moja deca žive ovde. Zato što život ovde, uopšte ne pričam o suživotu, već uopšte o životu i Srba i Albanaca i Roma i svih ljudi koji žive na Kosmetu, posle rata je mnogo drugačiji. Uticalo je na suživot, na međuljudske odnose, uticalo je na šansu da ljudi nađu posao, u velikom smo problemu i mi Srbi i Albanci. Od svih grana privrede kojima možemo da se bavimo, prosperira samo zdravsto i prosveta kod Srba, kod Albanaca samo trgovina i ugostiteljstvo. Možete misliti jednom mladom čoveku koliko je teško da nađe posao ovde.
P: Kako su živeli Albanci na Kosovu tokom vojne intervencije NATO?
O: Isto kao Srbi, isto, potpuno isto, plašili su se, gladovali, strepeli, oni od nas, mi od njih, a svi zajedno od [nejasno].
P: Da li ste se tada pomagali?
O: Tada baš i nismo, jer tada smo mi krivili njih, oni krivili nas za situaciju koju je neko drugi iskoristio i učinio da jedni drugima od prijatelja i komšija, postanemo neprijatelji. To ni za koga nije dobro, samo na naše i njihovo zlo.
P: U suštini, kakav je život u Kamenici?
O: U Kamenici je fantastično, to je najlepše mesto na svetu, ja se ovde osećam kao da dišem punim plućima, a verujte mi promenila sam mnoga mesta. Studirala sam u Nišu, živela sam neko vreme u Vranju, udata sam u Leskovcu. Sva ta mesta ne mogu ni prići, bez obzira na to kakve su mogućnosti i koliki su gradovi u pitanju, naročito Niš, uvek bi se vratila i vratiću se u rodno mesto, Kosovsku Kamenicu, ko god da u njoj živi.
P: Da li ste ranije posećivali Albance i oni vas za praznike?
O: Jeste, posećivali smo se ranije i baš imam lepo iskustvo vezano za njihove svadbe ali i za svakodnevno odrastanje. Ja sam oduvek, odmalena, volela da idem sa babom i dedom u goste, jer su se oni družili sa Albancima i jednom su išli kod jednog komšije kome se ženio sin. Imaju vrlo lepu muziku i vrlo interesantne običaje što se tiče same svadbe. Nije kao kod nas i mnogo je lepo, pošto sam se kasnije bavila folklorom, lepo je da upoređujemo jedni druge i da jedni od drugih učimo. Poštujući tuđu tradiciju i veru, možemo da poštujemo i sebe. To je nešto lepo i s obzirom da smo se mnogo družili i bili nerazdvojni, u mom komšiluku je bilo isto koliko Srba toliko i Albanaca, pola-pola. Oni su dolazili kod nas, moj deda je svirao harmoniku, a kako je bio učitelj znao je albanski jezik, svirao je i pevao i na albanskom i na rosmkom i na srpskom. Šteta što nisam uspela i nisam imala interesovanje tada da naučim jezik. Mnogi od Albanaca su brže i više učili srpski nego mi albanski. Međutim, sada se vreme promenilo s obzirom da nisam shvatala koliko je značaj učenja jednog jezika, bilo koji jezik to bio, trudiću se da u narednom periodu da naučim jezik kako bi mi još lakše bilo sporazumevanje sa komšijama.
P: Kakav je bio odnos srpskih vlasti, policije, vojske prema Albanskom stanovništvu?
O: Isto kao prema srpskom, potpuno identičan, oni koji su tu zaslužili bili su kažnjavani shodno prema prestupu, nikada se nismo delili na Srbe i Albance, možda je čak naša vlast bila više naklonjena i Albancima. Sećam se kada smo išli u školu, to su moja sećanja iz detinjstva da su veću i lepšu školu imali Albanci, zato što su njihovi roditelji imali više dece. Nas je bilo najviše troje, četvoro, a njih sedmoro, osmoro u porodici. Onda je njima data na korišćenje veća zgrada, a to mnogo govori o tome kako se čitava vlast ponašala prema nama svima sa Kosmeta, bili oni Srbi ili Albanci. Zdravstvene knjižice na primer, su bile prvo kucane na albanskom jeziku pa tek onda na srpskom. Mislim da je ovo mnogo bolje pitanje za Albance, sigurna sam da će oni odgovoriti na isti način.
P: Kakve su vaše uspomene, na vreme socijalizma na Kosovu?
O: Predivne, i za vreme komunizma čak, posšto sam živela i u vreme komunizma. Imala sam priliku da ja i moja komšinica, jedan veoma zanimljiv detalj, veoma se rado setim toga, to je jedina recitacija koju sam ja znala na albanskom jeziku sa nepunih sedam godina, recitovale smo je za dan mladosti, ona je recitovala prvi maj na srpskom a ja na albanskom, nosile smo štafetu mladosti za Titiv rođendan. To je jedno sećanje na vreme komunizma kada smo zaista svi bili jednaki, jeste bila radnička klasa, jeste bilo da se manje imalo nego sada, ali je postojalo bratstvo jedinstvo naročito u Kamenici, danas nažalost niej baš tako. Moj vam je savet da ovo pitanje postavite starijem albanskom stanovništvu ili barem nekom ko ima 40 godina. Verujem da ćete iste odgovore dobiti i od njih. Svi oni žale za tim vremenom kada smo svi bili jednaki.
P: Da li smatrate da je socialistički period pozitivan ili negativan za razvoj vašeg mesta i Kosova u celini?
O: Izuzetno pozitivan, jer se mnogo novca iz Srbije slalo na Kosmet, mnogo.
P: Da li je bilo slučajeva da su lokalni Srbi pružali pomoć komšijama Albancima?
O: Bilo je slučajeva nbaravno i Srbi Albancima i obratno, naročito kada su se pravile kuće, kada su se zidale kuće ili kada se pravila zimnica ranije, to smo sve zajedno radili. To je bilo lepo iskustvo, bilo je lepo detinjstvo nekada u Kosovskoj Kamenici, zaista se vrlo rado sećam tog perioda.
P: Kakav je vaš odnos prema Albancima bio u periodu između 1998. i 1999. godine?
O: Ne baš dobar, zatro što je tada baš bila eskalacija sukoba i plašili smo se i mi i oni za svoju sopstvenu egzistenciju. Strahovali smo od nevidljivog neprijatelja, plašili smo se bombardovanja, nismo ni znali da će taj sukob da poprimi tolike dimenzije i da će da se uključe sve svetske sile. Nažalost i dan danas vidimo posledice tih napada, jer te posledice su pogodile sve.
P: Kako je izgledalo druženje u vašoj mladosti sa Albancima?
O: Druženje je izgledalo fantastično, ne znam da li smo se lepše družili u proleće, kada smo igrali žmurke, kada se krijemo jedni od drugih ili leti kada smo svi zajedno išli da se kupamo u reci, ili zimi, kada smo se zajedno sankali. I dan danas ima ta ulica koja nema naziv a mi je svi zovemo mala ulica. Tu smo se svi zajedno klizali do kasno u noć, ceo dan ostanemo tu. Zovu nas roditelji da idemo kući da jedemo nešto, odemo uzmemo hleb, vratimo se i sankamo se do kasno u noć. Rado se sećam svog detinjstva i leta, svih onih pesama na tewrasi kod nas gde moji baba i deda sakupe svu decu iz komšiluka, da li su to Romi, Albanci ili Srbi, krajnje nebitno. Znali smo da pevamo na albasnkom ali nismo znali da pričamo, sem dobar dan i sl…komunikaciju nismo baš imali mi mlađi, međutim naši roditelji koji su radili u državnim institucijama su znali jezik i znaju ga i dan danas. Imam zaista lepo sećanje na detinjstvo i drago mi je da sam rasla uz njih i oni uz nas. Ako smo išta dobro naučili od Albanaca to je da budemo složni. Možemo da im zavidimo koliko su oni složni i koliko se pomažu.
P: Za kraj razgovora šta poručujete ljudima koji su nekada živeli ovde ali su otišli kao i ljudima koji još uvek žive ovde?
O: Ljudima koji su nekada živeli ovde poručila bih da im nikada neće biti kao što im je bilo u detinjstvu, mada razumem razloge zbog kojih oni više nisu ovde. A ljudima koji su ostali poručujem da izdrže sve prepreke i da ostanu ovde. Da se ne bave politikom da ljude ne dele na Srbe, Albance, Rome, Bošnjake, Gorance već da ljude dele baš kao i ja, na dobre i loše. Za nas ima budućnosti, poruka celokupna svom stanovništvu koje živi i radi danas na Kosmetu je, zaboravite predrasude zaboraite šta je bilo u prošlosti, osvrnite se u budućnost, bavite se svojom kulturom, svojim običajima, svojim životima. Sarađujmo, živimo jedni sa drugima, kao što su vekovima pre nas živeli i čeka nas svetla budućnost. Zaboravite na politiku, bavite se kulturom, učimo jedni od drugih i živimo baš kao što smo živeli svih ovih godina prethodnih zajedno. Mi smo živeli zajedno, živimo zajedno i živećemo zajedno, svidelo se to nekom ili ne.