Sagovornik-Albanac iz Kamenice odlično pamti kako su ga srpske komšije nekoliko puta u toku rata 1999. spasile i stale u njegovu zaštitu. Priseća se kada je jedna oružana grupa Srba uhapsila njegovu ženu i njega, ali su susedi odmah inerevenisali i uspešnim pregovorima ih oslobodili. Ovo nije jedini primer kada su dobronamerne komšije u kriznim momentima pritrčale u pomoć. Komšije Srbi su ih snadbevali hranom, takođe intervenisali su kod vlasti kada je na njegovu kuću pucano iz automatskog naoružanja i bačena bomba. Zahvaljujući intervenciji prijatelja ovaj vid agresije je odmah obustavljen. Kada su se ratne okolnosti promenile i kada je vlast bila u rukama Albanaca, on je imao prilike da se na sličan način oduži svojim prijateljima i pomogne im kada su se našli u nevolji. Razgovor je u organizaciji Centra za istorijske studije i dijalog vodila Besime Malići iz NVO Network of Peace Movement iz Kamenice.
P: Dobar dan.
O: Dobar dan.
P: Vaše ime, molim?
O: [redakcija portala odlučila je da za sada ne otkriva identitete sagovornika].
P: Mesto i datum rođenja?
O: 30.09.1973.
P: Prebivalište?
O: Kamenica.
P: Da li imate prijatelje iz srpske etničke zajednice na Kosovu? Koliko ste bliski sa njima? Da li razumete srpski jezik?
O: Da, imam dosta prijatelja. Jako sam blizak sa njima. Takođe, tečno govorim, pišem i razumem srpski jezik.
P: Da li se redovno družite, da li ste susedima Srbima ili kolegama išli u porodične posete i da li ste se uzajamno posećivali u toku verskih hrišćanskih i muslimanskih blagdana pre, u toku i nakon rata?
O: Da, imao sam mnogo drugova sa kojima sam se družio pre rata, u toku rata i nakon rata sa kojima i dalje održavam veze, a takođe sam ih posećivao i u toku pravoslavnih praznika. P: Mogu reći da ih i sada posećujem, ali ređe.
P: Da li se promenio Vaš odnos sa susedima odnosno, srpskim kolegama napredovanjem Slobodana Miloševića u vlasti, od 1987. do 1999. godine pa sve do sadašnjeg perioda?
O: Da, bilo je nekih promena u odnosu sa pojedincima, ali te promene nisu bile velike. To je što se tiče odnosa sa nekim Srbima, a ne sa susedima Srbima u toku pomenutog perioda. Mogu reći da situacija nije bila ista kao kada je Milošević bio na vlasti do 1999. godine, ali nakon tog perioda se može reći da se situacija promenila, odnosi su se promenili na bolje.
P: Da li ste redovno sarađivali i išli u porodične posete, posete u toku verskih hrišćanskih ili muslimanskih blagdana kod suseda, srpskih kolega pre rata, u toku rata i nakon rata?
O: Da, sarađivao sam sa srpskim susedima pre rata, tokom rata i nakon rata. Uvek smo išli u uzajamne porodične posete, a posebno smo išli u posetu Srbima ili pripadnicima srpske zajednice za Velikdan. Može se reći da se ta situacija malo promenila nakon rata zato što se promenila i dinamika života i zato više nisam u mogućnosti da ih uvek redovno posećujem za blagdane.
P: Koliko je bila važna etnička pripadnost odnosno, činjenica bivanja Srbin ili Musliman u društvu pre rata, tokom rata i nakon rata?
O: Može se reći da je pripadnost bila od velike važnosti, jer biti Srbin u toku rata, pre rata i nakon rata je predstavljalo privilegiju jer su oni težili ka drugačijim stvarima, dok u toku rata, posebice oko 2000.- 2003. su bili, da ne kažem žrtve dakle, deo terora, ili bolje da ne kažem terora nego proterivanja ili različitih nepravdi.
P: Da li ste čuli o nekom slučaju gde je sklopljen među-etnički brak između Srba i Albanaca pre rata, u toku rata i nakon rata? Da li danas postoji neki slučaj gde se srpska i albanska omladina druži i sastaje?
O: Pre rata je bilo dosta slučajeva. Mogu slobodno reći da je pre rata bilo na desetine slučajeva sklapanja brakova između Srba i Albanaca ali se ne sećam takvih slučajeva u toku rata i nakon rata. Međutim, što se tiče druženja omladine, ono je počelo… počelo je još od posle rata, ali postoji prepreka. Dakle, glavna prepreka je jezička barijera koja je dosta primetna. Međutim, oni da bi se bolje razumeli koriste engleski jezik jer samo starije generacije razumeju odnosno, mogu razgovarati i mogu se sporazumeti na relevantnom jeziku odnosno, na lokalnim jezicima.
P: Da li nam možete ispričati o nekom slučaju podrške, pomoći ili uzajamne pomoći koju je pružio neki član srpske zajednice?
O: Da! Sećam se vrlo dobro, u toku rata odnosno, odmah nakon što se rat završio, jedna oružana grupa Srba i Roma je uhvatila mene i moju ženu i hteli su da nas uhapse međutim, jedan moj sused, takođe Srbin, je istog trena izašao iz kuće i intervenisao je pregovarajući sa tom oružanom grupom o mom oslobođenju. Nakon deset minuta pregovaranja, oni su oslobodili mene i moju ženu. Bilo je još slučajeva. Sećam se jednog slučaja kada je jedna grupa Roma pljačkala kuće gde bi krali sve što se nalazilo u sobi ili u kući, kada sam saznao ko su ti Romi kasnije sam otišao njima. Kada sam otišao tamo, ti Romi su me opkolili nakon čega me je nekoliko Srba spaslo fizičkog konflikta. Ima još drugih slučajeva ali ih se trenutno ne mogu baš setiti.
P: Koji je bio stav srpskih vlasti dakle, policije, civilne uprave, vojske, spram albanskom stanovništvu u toku rata 1999. godine.
O: Stav srpskih vlasti generalno, dakle stav policije, civilne uprave i vojske, je uopšteno bio neprijateljski. Međutim, što se tiče policije, oni i vojska su bili najneprijateljski nastrojeni dok civilna uprava nije bila toliko neprijateljski nastrojena, već je bila nepravedna i diskriminaciona. Policija i vojska su bili nasilni i bilo je organizovanja proterivanja stanovništva sa jednog na drugo mesto bez ikakvog razloga ili je bar to tako izgledali sa gledišta albanskog stanovništva u to vreme.
P: Da li su se vaši susedi potrudili da Vas zaštite, da Vam obezbede hranu ili druge potrepštine u toku ratnog perioda?
O: Da, u većini slučajeva su nas susedi štitili posebno od paramilitaraca, davali su nam hranu i neophodne stvari koje su na svoje ime kupovali, a nakon toga ih donosili nama. Bilo je slučajeva kada su nam oni pomagali ili su kupovali stvari u naše ime.
P: Da li ste doživeli neko nasilje ili oštećenje imovine u toku rata? Kako su reagovali Vaši susedi?
O: Da, doživeli smo. Na moju kuću je nekoliko puta pucano iz automatskog oružja i bacane su ručne bombe, a takođe mi je kuća bila i opljačkana. Međutim, moji susedi su odreagovali odlučno, prijavljujući slučaj tadašnjim vlastima odnosno, policiji i ostalim opštim upravnim vlastima i kao rezultat toga ovi napadi su se zaustavili u potpunosti.
P: Da li ste pokušali da ih zaštitite kada su albanske snage preuzele kontrolu nakon povlačenja jugoslovenske vojske 1999. godine?
O: Da, u nekoliko navrata sam ih zaštitio od albanskih snaga jer su oružane albanske snage pokušavale da im oduzmu oružje ili su im tražili oružje. Nekada su čak hteli da ih opljačkaju i uzmu njihove stvari, ali sam ja odmah stao u njihovu odbranu i pričao sam im kako su oni mene štitili i branili u toku rata i da zato ne treba da ih napadaju.
P: Kakvo je Vaše sećanje na period socijalizma?
O: Može se reći da je bilo dobro i pravedno vreme za sve, bilo je posla za sve i postojala je socijalna ravnopravnost. Nezaposlenost je bila mala, zdravstveni sistem je bio dobar kao i mnoge druge stvari.
P: Da li socijalističku epohu smatrate pozitivnom i potvrdnom u smislu razvoja Kosova?
O: Generalno rečeno, socijalistička epoha je bila pozitivna i potvrdna u smislu razvoja Kosova uglavnom od ’74. pa nadalje sve do 1985. godine jer je u tom periodu došlo do bržeg razvoja Kosova u smislu ekonomskog razvoja, zapošljavanja i ravnopravnosti, dok pre toga ono nije bilo toliko primetno kao pitanje ili kao deo socijalizma.
P: Zahvaljujemo Vam se na intervjuu.
O: Hvala i Vama.