Sagovornik-Srbin iz Berivojca zauvek će pamtiti martovski pogrom 2004. godine i kako su albanske komšije tada stale uz njegovu porodicu kada im je pretila opasnost da budu napadnuti i proterani iz svog doma. Zahvaljujući susedima koji su im bez razmišljanja pritrčali u pomoć oni su do dan danas ostali u svojoj kući. Marko nije zaboravio ni kako se kao dečak igrao fudbala ili košarke sa albanskim drugarima u vremenima pre rata. Seća se dramatičnog trenutaka kada mu se žena porađala, a automobil ostao u kvaru. Tada mu je opet prvi komšija pomogao i bez reči mu pozajmio svoja kola. Marko poručuje da period rata treba zaboraviti i gledati isključivo u budućnost.
P: Bliže nam se predstavite, jeste li oženjeni, imate li dece, odakle ste?
O: Oženjen sam i otac dvoje dece.
P: Kako je živeti na Kosovu i u samom Berivojcu s obzirom da je multietničko mesto?
O: U Berivojcu mi živimo sa Albancima već dugi niz godina, nikada nismo imali problema, sarađujemo i mogu da kažem da je suživot u Berivojcu i Kamenici na baš zavidnom nivou.
P: Da li ste vi ili neko vama blizak imali prijatelje Albance?
O: Naravno još kao klinac sam mao drugare Albance, sa nekim sam ostao u kontaktu i dan danas ih viđam, neki su otišli u inostranstvo ali se s vremena na vreme čujemo preko društvenih mreža, održavamo taj kontakt.
P: Kažete imate dece, da li bi imali nešto protiv kada bi se oni družili sa Albancima njihovih godina kao što ste se i vi družili kada ste bili mladi, pa i sada kada ste odrasli, pa i vaši roditelji su se družili, pa da se na isti način nastavi to druženje?
O: Naravno da ne, ja kao mlad sam se družio sa Albancina, nikada ne bih branio deci da se druže, moji roditelji su se isto tako družili, to je išlo s kolena na kolena. Moji klinci su sada mali i ne razumeju taj značaj suživota, ali u nekim tinejdžerskim danima ne bih im nikada zabranjivao da se druže sa Albancima.
P: Da li ste ikada imali neke neprijatnosti od strane Albanaca, bilo kakve?
O: Ne, ne do sada nisam imao problema, čak smo se i pomagali u par navrata, pošto imam u komšiluku Albance.
P: Da li ste nekad pomogli na bilo koji način nekom Albancu i da li je vama neki Albanac pomogao?
O: Naravno pomagali smo se uzajamno, par puta sam komšijama Albancima davao poljoprivredne mašine, koje su oni koristili za obrađivanje zemljišta. I oni su meni pomogali takođe, jednom prilikom kada su mi deca bila mala i bolesna jedan komšija Albanac mi je dao auto da odem do bolnice i odvezem decu.
P: Da li vas prijatelji Albanci posećuju za vaše verske praznike i da li vi njih posećujete ua njohove na primer Bajram, oni vas za slavu?
O: Bilo je slučajeva, sada u nekom kraćem periodu nije, ali pre nekoliko godina ja sam imao prijatelja iz Kamenice koji mi je redovno dolazio u goste na par slava, znači najnormalnije, po našim običajima kako mi Srbi slavimo slavu. Kako su se ponašali drugi gosti, rođaci Srbi, tako su se i oni ponašali bez ikakvih problema, bili su zadovoljni mojom uslugom, to je bilo na sasvim prijateljskom nivou. Moram da kažem da sam i ja dva puta išao na njihov Bajram, sasvim su se normalno ponašali, bili su uslužni, nije bilo nikakvih problema, znači najnormalnije. Malo kasnje ću vam i objasniti te njihove običaje za vreme njihovog Bajrama.
P: Kakav je bio odnos srpske vlasti prema Albancima, smatrate li da su se isto poneli prema njima kao i prema Srbima?
O: Pa ja sam relativno mlad, to predratno dešavanje pamtim kao mlad čovek koji nije imao nekog uticaja, nije pratio ta politička dešavanja, ali iz priče mojih roditelja, svako ko je poštovao zakon naše države Srbije pre rata, srpska policija se najkorektnije ponašala prema njima, nije bila agresivna. Moram da kažem da i neki naši Srbi koji su kršili zakon i prema njima se država Srbija ponašala u skladu sa zakonom.
P: Da li vam je važna etnička pripadnost da biste se družili sa nekim?
O: Ma ne, to meni nije bitno, ima ljudi koji gledaju na to i nisu blagonakloni, ali ja kažem da sam rastao u jednoj porodici koja me vaspitavala da ne gledam na versku pripadnost drugačije. Rastao sam u porodici gde sam vaspitavan da poštujem svakog dobrog čoveka.
P: Da li su se vaši roditelji družili pre rata i za vreme rata 1998.-1999?
O: Kao što sam i pre toga rekao te ’98. i ’99. je malo bila pauza u tom nekom našem i njihovom prijateljstvu ali moji su roditelji održavali kontakt za vreme tih predratnih i ratnih dešavanja.
P: Da li govorite da li razumete, znate albanski jezik?
O: Ja kao mlad čovek znam dosta albanski, ne mohgu baš da se opustim sa Albancima u konverzaciji ali razumem ih šta govore, ne baš u tolikoj meri da uvek mogu da im odgovorim ali bitno je da uvek možemo da se sporazumemo i da održavamo taj naš kontakt.
P: Na kojem jeziku se obično sporazumevate sa Albancima?
O: Pa u suštini u većini slučajeva pričamo na srpskom jeziku, jer većina njih zna srpski jezik,ali bude prilika kada neko od mojih prijatelja Albanaca povede nekog prijatelja koji ne zna srpski jezik, pa to bude da ja kažem koju reč na albanskom ili mu moj prijatelj Albanac prevodi u tom slučaju.
P: Kako je živeti na Kosovu?
O: Na Kosovu trenutno nije lako živeti, nije kao u drugim gradovima, u drugim zapadnim zemljama. Kosovo jeste multietnički, barem naša opština je na visokom nivou. Nezaposlenost je velika, mladi ljudi imaju problema sa zapošljavanjem, kao ja, radio sam u dve privatne firme, posle toga dobio sam otkaz jer se firma zatvorila. Sada ne radim nigde i eto mi mladi ljudi imamo problema sa zapošljavanjem.
P: Da li idete po albanskim kafićima?
O: Naravno idem i porodično, nekad sa mojim prijateljima Srbima nekada kada se dogovorimo i sa prijateljima Albancima. Nikakvih problema nemam, osoblje tih restorana i kafića je uslužno, nikakvih problema nisam imao do sada.
P: Niste imali nikakve neprijatnosti u albanskim kafićima zbog toga što ste Srbin?
O: Ne, ne naprotiv, dosta i njihovih gazdi znam, neki su malo stariji od mene, neki mlađi, sednem popijem piće sa svojom porodicom, drugarima, naravno ponašam se skladno, ne pokazujem neki revolt prema njima ili njihovoj nacionalnoj pripadnosti, tako da što bi bilo problema?
P: S obzirom da ste rekli da su se vaši roditelji družili sa Albancima i pošto ste rekli da su dolazili kod vas.. Da li su oni dolazili sa svojom decom, da li ste se igrali tada sa njima?
O: Da, oni su dolazili i porodično sa svojom decom a ja kao dete sećam se tih druženja sa njhovom decom. Bilo nam je tada teško da se sporazumemo, ali naši i njihovi roistelji su nam na neke naše nesuglasice prevodili i jednima i drugima da treba da se igramo i da se ne svađamo u da su nam oni drugari kao svi ostali moji drugari iz škole, tako da nije bilo problema. Kao deca bitno je da se slažete u tim nekim vašim igrama, bilo je začkoljica ali sve je to normalno da se deca oko nekih svojih igrica nekada i posvađaju.
P: Kako ste se igrali na koji način? Jeste znali tada jezik, da li su oni znali srpski jezik?
O: Nisu znali kao što ni ja ne znam albanski, mi smo se igrali najčešće kada je lepo vreme napolju, igrali smo fudbal i košarku, nismo se baš najbolje sporazumeli, ali nije ni bitno, bitno je da kao dete u tim igrama pobediš da budeš bolji od svog drugara.
P: Nikada ih niste posmatrali kao Albanca, već kao običnog čoveka?
O: Ne, uvek sam ga gledao kao svog drugara iz škole, iz komšiluka nisam gledao Albance na drugačiji način, igrali smo se, nije bilo nikakvih etničkih problema sa njima.
P: Da li možda znate za neku multientničku vezu između Srbina i Albanca ili Srpkinje i Albanca?
O: Pa da u 21 veku to uopšte nije čudno, ja u svom mestu imam par ljudi kjoji su se oženili Albankama iz Albanije, imaju decu sa ženom iz Albanije, osnivali su porodice. To normalno funkcioniše oni su se opredelili za taj multietnički život, bitno je da tu ljubav postoji da se oni slažu. Njihova deca najčešće imaju srpska imena i idu u srpske škole eto tu je jedan vid multietničkog života koji je baš na visokom nivou.
P: Da li znate za neku vezu, za zabavljanje?
O: Da ima par slučejeva gde se momci, devojke iz srpskih mesta se zabavljaju sa Albancima, oni to ne kriju. Idu zajedno i po srpskim i po albanskim kafićima, opredelili su se za to, na to gledaju kao najnormalniju stvar. Ja to podržavam i kao što sam rekao nikada nisam imao problema da to gledam drugačije, to je njihov život, oni su se opredelili za to i meni je to sasvim normalno da se oni zabavljaju i da formiraju svoje porodice.
P: S obzirom da ste rekli da ste imali neke vrste pomoći od Albanaca, možete li nešto više o tome da nam kažete?
O: Bilo je tu raznih vrsta pomoći, od komšijskih i poljoprivrednih mašina koje sam im dao da obrađuju svoje zemljište. Takođe oni su meni pomagali par puta u raznim slučajevima, pored automobila bilo je i nekih drugih vrsta pomoći. Kada sam imao obaveza u čisto albanskim gradovima na Kosovu posle rata, nije bilo svejedno da se ode tamo, išao sam sa njima oni su me vodili da završavam te papirološke stvari, nikada u tim gradovima njihovim nisam imao problema, bili su fer i korektni. Predstavljali su me kao njihovog prijatelja Srbina koji živi sa njima i sarađuje sa njima.
P: Da li ste nastavili to druženje koje su imali vaši roditelji sa prijateljima Albancima, da li ste nastavili druženje sa njihovom decom?
O: Pa znate kako, imam te neke prijatelje koji su mi dolazili do skoro u goste i dan danas svrate na kafu da me vide. Bilo je slučajeva da sam išao na Bajram i neke njihove praznike.
P: Možete li nam reći nešto više o njihovim običajima kada ste išli da ih posećujete za Bajram i ostale praznike?
O: Znate kako, ukratko ću vam ispričati kada sam išao sa suprugom na njihov praznik Bajram. Kao što i kod nas Srba postoji krsna slava i kod njih isto. Imaju te neke običaje, veoma su uslužni, kao i kod nas kada spremimo za slavu tako i oni za Bajram. Kod njih to drugačije malo izgleda tako što oni smatraju da sve što je na trpezi mora da se proba od svačega. Imaju svoj običaj da sede na tepihu sa prekrštenim nogama, barem je tako bilo kod mog prijatelja kod koga sam išao. Bili su uslužni, ispoštovali su nas sve je proteklo u najnormalnijoj atmosferi.
P: S obzirom da ste spomenuli onu vrstu pomoći kada vam je vaš komšija Albanac ustupio svoj auto, da prevezete svoju ženu koja se porađala do bolnice. Možete li nam reći nešto više o tome s obzirom da je to veoma lep gest od strane Albanaca.
O: To je stvarno zadivljujuća stvar, ja sam se oduševio tada. Bilo je kasno uveče oko jedan sat posle ponoći moj auto je ostao u kvaru, nisam mogao da krenem sa njim do bolnice. Pozvao sam prvog komšiju Albanca koji je bez pogovora dao svoj ključ od auta. Ja to i dan danas ne mogu da zaboravim jer je bila takva situacija da mi je što pre i hitnije trebao auto. Pomagao sam i ja ali je tim gestom pokazao da stvarno postoji suživot između Srba i Albanaca u našem mestu.
P: Da li ste nekada bili na svadbi nekog Albanca?
O: Sećam se kao dete da su moji roditelji išli , odnosno otac, kod njegovog prijatelja smo išli porodično, taj događaj kao dete pamtim. Bili smo u tom albanskom restoranu sa ostalim gostima, bili smo ispoštovani. Nije bilo problema u smislu da nas je neko provocirao jer smo Srbi jer znate kako je kada neko popije promeni svoje ponašanje, ali ja stvarno, ne mogu da kažem. Sećam se ja kao dete igrao sam se sa njihovom decom i nije bilo nikakvih problema.
P: Kako se sećate događaja iz marta 2004. godine. Kakav je bio odnos komšija Albanaca prema nasilju koje je bilo upereno prema srpskoj zajednici?
O: U tom periodu ja sam bio u momačkim danima, bio sam mlad čovek, sećam se bilo je užasno, ne mogu to da zaboravim dok sam živ. Ali ću i to da napomanem, da su nam naše komšije te 2004. Albanci pritekli u pomoć mogu slobodno da kažem, tako što su nas neki od njiih zaštitili od svojih sugrađana Albanaca koji su se spremali da nas napadnu i da nas bukvalno isele sa svojih ognjišta. Oni su tada stali iza nas i govorili su im da smo mi dobri ljudi i da nikada nismo napravili nikakav problem Albancima. Govorili su im da smo čestiti i pošteni i da nas ne treba gledati prema nacionalnoj osnovi već kao ljude koji žive tu i koji su pre toga zajedno živeli i koji su se pomagali najnormalnije.
P: Za kraj našeg razgovora možete li da date neku poruku kako Albancima tako i Srbima, odnpsno svim ljudma na Kosovu?
O: Mogu da poručim svim ljudima i srpske i albanske nacionalnosti, da Kosovo treba da bude primer sužiovota između Srba i Albanaca i svih drugih nacionalnih pripadnosti koji žive na Kosovu. Želim da poručim da svi treba zajedno da živimo i da sarađujemo, da ostavimo iza nas ratni, predratni i posleratni period. Sada je 2021. godina, mi treba da gledamo u budućnost, da živimo i sarađujemo i u privatnim i u poslovnim planovima. Mogu da kažem da treba da gledamo u budućnost i nas i naše dece i da oni sutradan treba da žive zajedno i sarađuju.