Ovo je još jedan od tekstova prištinskog Jedinstva koji je posvećen uzajamnosti Srba i Albanaca na Kosovu. Tekst se bavi odnosima ove dve grupe sedamdesetih godina 20. veka u selu Vrbovsko u Kosovskom Pomoravlju:
Selo Vrbovac sa oko šestotina domaćinstava udaljeno je od Kosovske Vitine šest kilometara. Selo je staro, sa dosta starih običaja, a najbolji je, kako sami meštani kažu, onaj o bratskom životu Albanaca i Srba u kome vekovima dele dobro i zlo.
– Među nama nema razlike, – Svaki Srbin zna albanski, a svaki Albanac srpskohrvatski jezik, kaže Sinan Redžepi, službenik Mesne kancelarije u Vrbovcu. – Eno, i decu u školi, u dvorištu, na sokaku, po govoru čovek ne može da razazna koje su nacionalnosti. Mladi naučili od starijih, da se služe i jednim i drugim jezikom.
U Mesnoj kancerlariji nekoliko ljudi. Starac Haki Maksuti iz sela Ljubište i Stanko Đurić iz Mogile, raugovaraju, čas na jedno, čas na drugom jeziku.
[…]– Posebno smo srećni što imamo onu tekovinu, kako kažu, bratstvo i jedinstvo – kaže Sinan. To jedinstvo imali smo i pre rata i mnogo ranije. Ima tu dosta starih ljudi, mogu da kažu. I omladina nam je dobra. Često grdimo tu decu, a nismo uvek u pravu. Ponekad nismo u stanju da im obezbedimo sve što traže.
[…]Izvor: S. Kostić, „Bratstvo je naše najveće bogatstvo“, Jedinstvo: organ SSRN Kosova, br. 17, Priština, 1. 3. 1976, str. 10.