Prizrenska čaršija je uvek bila primer dobrih međuetničkih odnosa lokalnih Albanaca, Srba, Turaka, Roma i Goranaca. Intervjui koje je prikupio beogradski Fond za humanitarno pravo (FHP) donose deo uspomena na multietničnost Prizrena u vremenu pre etnički motivisanog nasilja. Srbin S.R. iz centra Prizrena u intervjuu FHP od 28. aprila 2004 evocira te uspomene:
Ja i žena nismo napustili Prizren (posle 1999). Prilično slobodno smo se kretali (…) Imali smo jako dobre odnose sa komšijama, albanskom porodicom Salja, sa braćom Tači, Enverom i Asafom. Njihov otac Halil bio je dobar covek. Ruždija, vlasnik prodavnice bele tehnike, takodje. Ne bi ih dali za pola Srbije. Bez obzira što je bilo sitnih provokacija (…) mi smo bili rešeni da ostanemo ovde, u našem domu, u centru Prizrena pored crkve Bogorodice Ljeviške gde je bilo malo srpskih porodica.
Albanac iz Prizrena G.I. je u intervjuu FHP od 19. maja 2004. takođe govorio o Prizrenu kao modelu suživota I zajedničkog života na Kosovu. On je tvrdio da martovsko nasilje nije bilo delo Prizrenaca:
Nasilnici su bili organizovani i tačno su znali koji su objekti srpski, koje treba demolirati i spaliti. Bilo je i onih koji su kamionima došli da pljačkaju. Među njima nisam nikoga prepoznao. Oni nisu bili Prizrenci (…) Te ljude nikada nisam video (…) Mi smo sa Srbima uvek imali dobre odnose. Oni su nas uvažavali, a i mi njih. Govorili su naš jezik, poštovali naše običaje. Za vreme Ramazana, Srbi nisu palili cigaretu ispred Albanaca, Bošnjaka ili Turaka koji su postili.
Etničko nasilje na Kosovu. Beograd: Fond za humanitarno pravo, 2004.