Izveštaj beogradskog Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz 2004. pored detaljnih navoda o nasilju i zločinima počinjenim prema kosovskim Srbima i njihove imovine sadrži i brojne primere solidarnosti i pomoći koju su progonjenim Srbima pružili lokalni Albanci, često rizikujući sopstvenu bezbednost. Srpkinja R.T. iz Kosova Polja/Fushë Kosovë, koja je živela u zgradi Lepa Brena (u Prištini?) u intervjuu FHP 26. aprila 2004 iznela je sledeće:
U zgradi Lepa Brena, komšija Albanac je dao svoja metalna vrata da KPS stavi na stan komšije Srbina čija su vrata polomljena 17. marta. Dve devojke, Albanke, su pokušavale da spreče napadače da pale stanove (srpskih porodica) u prizemlju. Sa svojih prozora su vikale da ne diraju stanove. Huligani su im dobacivali uvredljive reči. Komšija Bedrija Trnava je pokušavao da sreči paljenje. Krasnići Ganija, takodje.
Srpkinja R.A. iz Lipljana/Lipjan, u intervjuu FHP od 28. marta 2004 pominje komšiju Albanca Burhana koji je sprečio demonstrante da se približe srpskim kućama u njenoj ulici:
Nasilje u našoj ulici je počelo 17. marta uveče. Mi smo spustili roletne na prozore i virili smo da vidimo šta se dešava. Demonstranti su krenuli prema našoj ulici, ali naš komšija Burhan, dve kuće od nas nije dao da se krene prema našim kućama. Sa našim komšijama Albancima iz ulice nikad nismo imali problema. Tu su tri srpske kuće i ostale su albanske. Ja sam uvek govorila da kad vidim Burhana da se šeta, osećam se bezbednijom. Našu ulicu nisu dirali posle 17. marta uveče.
Srbin iz Vitine/Viti, B.S. u intervjuu FHP od 17. maja 2004. pominje da u njegovoj ulici nije bilo empatije ni pomoći od strane Albanaca, ali da se takav slučaj desio na barem dva mesta u Vitini. Slučaj Svetosavske ulice je naročito značajan jer su tu lokalni Albanci sa svim članovima porodice izašli na ulicu kako bi zaštitili svoje komšije Srbe i zaustavili nasilje koje su izazivali demonstranti:
Komšije Albanci takođe nisu želeli da spreče paljenje naših kuća. Ima nekih slučajeva i da su pomogli, ali ne u našem naselju. Takav slučaj je bio u Svetosavskoj ulici, gde su Albanci sa svim članovima porodice izašli na ulicu i nisu dali masi da priđe srpskim kućama. Isto je bilo i kod žute zgrade.
Srpkinja iz Prizrena, O.F. koja je sa ćerkom živela u u Bogosloviji u intervjuu FHP od 27. aprila 2004. pomenula je pomoć lokalnih Albanaca kao presudnu za spasavanje članova njene porodice u vreme meteža izazvanog martovskim nasiljem:
U jednom trenutku mi je prišao jedan Albanac i rekao da se sklonim. Ja sam njemu rekla da su se izgubile jedna baba i još jedna žena, koje su bile sa mnom. Rekao mi je da ne brinem jer su one sklonjene na sigurno mesto. Nisam znala tog čoveka. U tom trenutku se pojavila moja kćerka Tanja. Odmah zatim i kola Hitne pomoći (…) Počeli su da mi previjaju ranu i vozili nas u bolnicu (…) Što se tiče baba Natalije i tetke Drage, njih dve su neki Albanci smestili u podrum neke kuće, gde su im dali hranu i sanirali rane. Onda su ih ti ljudi odveli u selo Sredska, gde žive Srbi i predali ih KFOR-u.
Lj. P. Srbin iz Prizrena, povratnik, koji je živeo u Bogosloviji, u intervjuu FHP od 30. aprila 2004. takođe, pominje da mu je dok je sa decom bežao pred nasiljem demonstranata ključnu pomoć pružio lokalni Albanac:
Demostranti su pokušali da otvore vrata nekim tupim predmetima. Odustali s, verovatno zbog vatre koja se širila (…) Posle više udaraca sam uspeo i izašao na terasu susedne kuće, pre nego što se cela zgrada zapalila. (…) Vlasnik te kuće nas je prijateljski prihvatio. Dao nam je čaj, govorio da se ne brinemo (…) Da ne bi imao neprijatnosti zbog toga što nas je primio, uzeo sam decu i ušli smo u hotel `Theranda` (…) Tu smo ostali kratko jer sam se plašio da nas je neko video. Razbio sam prozor i izašao blizu zgrade Tekije gde su bile dve velike kante za smeće. Ušli smo u kante. Sin je počeo da plače, a ja mu zatvorio usta da neko ne bi čuo. Ćerka je (…) ćutala, ali je bila strašno uplašena. Bili smo bosi, goli i gladni. Negde oko 03:00 sata situacija se smirila, ali ja nisam bio siguran da možemo napustiti to mesto (…) Tek oko 5:00 sati odlučili smo da izađemo i krenuli smo prema zgradi regionalnog centra UNMIK-a.
M.Š. Srpkinja iz u Prizrena, u intervjuu FHP od 27. aprila 2004. pominje pomoć I utočište koje su joj lokalni Albanci pružili dok se sa još nekoliko žena sklanjala od nasilja koje su pokrenuli demonstranti:
Prvo su nas kamenovali, a zatim u dvorište bacili `molotovljev koktel`. Srećom nismo povređene. Nismo imale velike štete sem materijalne (…) Huligani su lomili sve okolo. Sve četiri smo ušle u jednu ostavu iza kuće i tu smo se zabarikadirale daskama. Mrak je vec počeo da pada i to nam je bila nada da nas neće otkriti. Ulazna vrata od kuće ubrzo su razbijena. Čule smo jaku lupnjavu, ali nas nis otkrili. Tu smo ostale sve do osam sati uveče.. Pošto nismo više čule bučne, dogovorili smo se da bežimo u šumu. Kad smo izašle videle smo da je sve polupano i da je deo stvari opljačkan. Uzele smo ćebad, nešto konzervi i krenule. U šumi smo ostale do jedan sat iza ponoći (…) Rešile smo da siđemo prema `Šadrvanu` pa šta bude. (…) Tako smo stigle do muzičke škole i tu naišle na četiri muškarca. Mislile smo sad smo gotove, međutim, imale smo sreće, bile su to naše komšije Albanci (…) Oni su nas odveli u njihovu kuću i tu smo dočekale jutro (…) Čerka jednog Albanca imala je nekoga u KFOR-u i javila da nam treba pomoć. Tek uveče toga dana negde oko osam i trideset, kada su gorele sve srpske kuce u Potkaljaji, došla su dva vozila KFOR-a sa četiri vojnika, uzeli nas i doveli ovde u kasarnu.
Srbin iz Kosova Polja/Fushë Kosovë, M.I., u intervjuu FHP od 26. aprila 2004. pominje kako su njegove komšije neuspešno pokušavale da zaštite njegovu imovinu od nasilja demonstranata u martu 2004:
Trideset i pet godina sam radio kao auto-farbar i auto-limar. Živeo sam u Nemačkoj. Želeo sam da osiguram decu. Toliko sam bogatstvo ostavio. Kafu u kafani nisam pio. Ženu nikada nisam izvodio, samo da bih uštedeo. Imao sam kuću na tri sprata. Sada sam bednik. Nemam ništa. Ni moja deca. Nekoliko hiljada maraka sam mesečno zarađivao od izdavanja dela kuće strancima, kao i od rada. Albanci su mi često dolazili noći, krijući se da bi im popravljao mašine. Svi su znali da sam pošten. Ja lično nisam dozvolio da se pale albanske kuće u mojoj ulici, za vreme rata. To su sve pošteni ljudi, kao što sam i ja. Za sve što nam se događa krivi su političari. Svugde dobrih i loših ljudi ima (…) Kada je počelo da gori, moje tri ćerke, žena i unuka od pet godina su počele da vrište. Ja sam zgrabio svoju unuku i sa njom istrčao napolje. Kakve pare? Šta bih bez unuke? Kada smo istrčali napolje unuci sam zapušio usta da nas ne oda, jer je sve vreme plakala. Skrivali smo se kao zveri. Pobegli smo u albanske avlije, skrivali u mraku da nas ne uhvate. U neko doba, oko 22:30 video sam jednog Albanca koji radi kao prevodlilac u OSCE i zamolio da mi uzme ćerke, ženu i unuku. Prihvatio je i odvezao ih u Ugljare. (…) Kada je grupa Albanaca došla pred našu kuću počeli su da je pale, a ja sam se skrivao u rupi od WC. Čuo sam dvojicu svojih komšija, Albanaca, da im govore da sam ja dobar čovek, da nikome ništa loše nisam uradio, ali nije vredelo. Došao je jedan Albanac, koji radi u džamiji i oterao ovu dvojicu. Posle toga su počeli da pale. Imali su flaše sa benzinom.