Razgovor naših saradnika sa Albankom iz Kamenice u leto 2021 ukazuje na teško nasleđe nepoverenja koje je postojalo i koga i dalje ima između Srba i Albanaca na Kosovu. Ona recimo pominje slučaj komšinice medicinske sestre srpske nacionalnosti koju su pozvali 1989. godine da pruži pomoć njenom bratu koji se u vreme albanskih demonstracija nadisao suzavca. Žena je ostala sa bratom sve dok mu nije bilo bolje, ali čak ni tada oni nisu razgovarali sa njom. Sagovornica je pominjala i posleratnu pacifikaciju prilika u Kamenici kada su komšije Srbi iz zgrade u kojoj su živeli ponudili da solidarno plate za imovinu albanskih komšija koja je bila uništena ili pokradena. Ponuda je odbijena jer su Albanci bili svesni da njihove komšije nisu učestvovale u tome.
P: Ime?
O: (redakcija je odlučila da sakrije identitete sagovornika)
P: Mesto i datum rođenja?
O: dd. mm. 1978. Kamenica.
P: Boravište, Kamenica.
P: Da li ste imali i da li sada imate prijatelje iz srpske etničke zajednice na Kosovu?
O: Ne.
P: Koliko ste bliski sa njima? Koliko razumete srpski jezik?
O: Bili smo jako blizu, dakle živeli smo u istoj zgradi.
P: Da li razumete srpski jezik?
O: Razumem.
P: Da li ste se redovno družili i posećivali komšije/kolege Srbe za vreme verskih hrišćanskih ili muslimanskih praznika, pre, u toku i nakon sukoba na Kosovu?
O: Pre konflikta na Kosovu smo živeli kao komšije, međutim nismo se posećivali, osim za vreme praznika normalno, tada smo razmenjivali naše tradicije, na primer kolače za Bajram kod nas ili za vreme njihovih praznika.
P: Srpskih?
O: Da, srpskih.
P: Da li sarađujete…Da li ste redovno sarađivali sa komšijama/kolegama Srbima u poljoprivrednim radovima, radovima u kući ili u fabrikama pre, tokom ili nakon rata?
O: Ne, nismo imali neki takav slučaj. Postoje posebni slučajevi, na primer negde oko ’75. godine…odavno…U zgradi u kojoj smo živeli svi su bili Albanci, međutim s vremenom su se Albanci iselili iz te zgrade i u nju su se uselili Srbi. Oni su oduzeli ili…na jedan ili drugi način…uglavnom su u toj zgradi prvenstveno živeli isključivo Albanci, ali su se vremenom naselili Srbi. Oko ’75.-’76. godine se desio jedan slučaj o kojem su mi pričali roditelji gde se u ranim jutarnjim satima začuo glas kako plače. Moji su roditelji otišli da vide šta se dešava i saznali su da je komšijama preminula beba. To je bio mladi par kojem je preminula beba. Znam da su im se moji roditelji našli u tim teškim trenucima pošto su bili mladi. Međutim, ista stvar, iako nismo bili u nekim odnosima, što znači da se nismo redovno posećivali i pili kafe, ipak isto se desilo u toku demonstracija ’89. godine kada je nama u stan ušao dim od suzavca i moj brat, koji je tada bio jako mali, imao je samo jednu i po godinu, se razboleo. Međutim, ta ista komšinica koja je bila medicinska sestra, u toj situaciji i usred demonstracija je došla da nam pomogne. Iako nismo razmenili ni reč međusobno, pošto smo bili svesni napete situacije između nas, ona je ipak pomogla.
P: Da li se nešto promenilo u vašim odnosima sa komšijama/kolegama Srbima sa dolaskom Slobodana Miloševića na vlast 1987. godine pa sve do 1999. godine ?
O: Naravno da se promenilo, ali ne kod svih komšija. Bilo je od onih koji su bili nacionalisti, međutim bilo je i onih koji se nisu bavili time, ali se ipak nisu izjašnjavali ni za ni protiv toga.
P: Koliko je bila važna etnička pripadnost, odnosno činjenica da je neko Srbin ili Albanac u društvu pre, tokom i nakon rata?
O: Pre rata su Albanci bili okupirani i jako zapostavljeni i samo oni koji su doživeli to vreme mogu da opišu i da ispričaju…oni koji su to doživeli, jer se rečima ne može opisati kakvo je stanje tada vladalo, bilo kada ste išli u prodavnicu, bilo kada ste išli doktoru…svuda ste bili tretirani kao druga ili treća klasa.
P: Da li ste upoznati o nekom slučaju među-etničkog braka između Srba i Albanaca pre, u toku ili nakon rata? Da li znate o nekom slučaju gde se albanska i srpska omladina i danas druži ili sastaje? Ukoliko da, da li možete navesti neko mesto, kafić, diskoteku ili ulicu gde se albanska i srpska omladina druži danas?
O: Nisam čula o nekom braku. Ipak, čuli smo o nekim vanbračnim vezama, ali nikada nismo saznali nešto konkretno. Međutim, što se tiče brakova, ne. I sada mislim da ih nema.
P: Da li znate da li se omladina druži negde?
O: Ne.
P: Da li nam možete ispričati o nekom primeru pružanja podrške, pomoći ili uzajamne pomoći koju vam je pružio neko iz srpske zajednice?
O: Ranije sam navela slučaj gde, iako je stanje bilo jako loše, dakle politička situacija između nas i Srba, naša komšinica koja je bila medicinska sestra je došla i pomogla mom mlađem bratu iako nismo govorili međusobno- nismo komunicirali, ipak je ona došla i pružila nam pomoć. Mi smo otišli i pozvali je, a ona je došla i ostala je sve dok se nije uverila da je bratu bolje.
P: Koji je bio stav srpskih organa, policije, civilnih autoriteta, vojske u odnosu na albansko stanovništvo u toku rata 1999. godine?
O: U toku rata mi više nismo živeli u zgradi o kojoj sam govorila malo ranije, već smo otišli u selo. Tamo, naravno, nismo videli vojne snage, osim dok su prolazili putem, ali oni…mi smo bili opkoljeni srpskim snagama, ali nismo znali. Negde u popodnevnim satima su oni došli sa blindiranim i vojnim vozilima. Upadali su u kuće, kontrolisali su nas, ali se nije desilo ništa loše. Nije bilo ubistava, ali je strah bio ogroman jer smo čuli pucnjeve sa svih strana i nismo znali šta se dešava.
P: Koji je bio stav vaših komšija koji su bili pripadnici srpske zajednice?
O: Pa, nisu toliko krivili vlast Slobodana Miloševića. Bilo je onih kojima se u pogledu primećivalo da im je žao, međutim bilo je i onih koji su bili učesnici, čija su deca učestvovala u masakrima i demoliranju kuća.
P: Da li su pokušali da vas zaštite, da vam obezbede hranu ili ostale potrepštine u toku rata?
O: Kao što rekoh i ranije, dan pre nego što je bombardovanje počelo, mi smo izbegli iz našeg stana u kojem smo do tada živeli i otišli smo u selo. Nisu sam baš pomogli.
P: Kakav je bio tretman lokalnih Srba u posleratnom periodu, u leto i jesen 1999. godine?
O: U toku bombardovanja naš stan je bio prazan i naše komšije, ne svi, bilo je izuzetaka, ali neki od njih su pokrali naš stan i odmah kada je bombardovanje prestalo mi smo se vratili. Neki od komšija nisu bili tamo jer su izbegli pošto su njihova deca počinila loša dela, dok ostale komšije, koji nisu bili umešani u takve stvari, su ostali i održali su sastanak gde su odlučili da žele da nam nadomeste gubitak za stvari koje su nam bile ukradene. Međutim, mi nismo prihvatili tu odštetu od njih zato što smo znali da nisu oni ti koji su nam pokrali stan.
P: Kako ste doživeli početak nasilja protiv kosovskih Srba u martu 2004. godine?
O: Bilo je nepotrebno. To je bila stvar koja nas je vratila mnogo unazad, nešto što mi u stvari nismo…
P: Da li ste doživeli neko nasilje ili oštećenje poseda u toku rata i kako su na to reagovale vaše komšije?
O: Kao što sam rekla malo pre, da, doživeli smo. Nekima od komšija je bilo žao pa su hteli da nam plate sve stvari koje su nam bile ukradene, ali mi to nismo dozvolili pošto smo znali da oni nisu umešani, nego su druge komšije koje se nisu tu nalazile, oni su izvršili krađu.
P: Kakvo je vaše sećanje na vreme socijalizma? Da li je to bio dobar ili loš period?
O: Pa, nije bilo neko baš dobro vreme jer je postojalo mnogo stvari koje su bile ograničene, međutim što se tiče školovanja, možda i zdravstva, smatram da su svi bili tretirani na isti način, osim onih koji su u svojim porodicama imali nekog ko je bio angažovan u neku političku aktivnost u to vreme.
P: Da li smatrate epohu socijalizma pozitivnom i potvrdnom što se tiče razvoja Kosova?
O: Ne, ne smatram.
P: Hvala.