Svedočanstvo iz prve ruke o zajedničkim srpsko-albanskim ekološkim protestima pružio nam je je Srbin iz Prizrena, rođen 1953. Aktivan je penzioner kako sam kaže za sebe, trenutno živi na relaciji Štrpce-Beograd. Jedan je od aktivnih učesnika i organizatora protesta zbog podizanja MHE na šarplaninskim rekama. Ističe da Srbe i Albance u ovim protestima nije ujedinila nikakva ideologija, jer je vreme „velikih stvari i velikih ideja… davno prošlo“. Ljude je ujedinio zajednički problem a protest je bio neposredna reakcija na apsurd i ludilo koje se odigravalo u njihovom životnom okruženju. Ističe međusobno pomaganje komšija Srba i Albanaca tokom rata na Kosovu, Srbi su tom prilikom sprečavali krađu imovine svojih komšija Albanaca i uzimali ih u zaštitu od srpskih paravojski. Intervju je 2022. obavila Milena Lazarević, naša saradnica iz Donje Bitinje.
P: Da li ste imali i da li sada imate prijatelje iz redova albanske zajednice na Kosovu?
O: Pošto sam odrastao u Prizrenu u međuetničkoj sredini, imao sam priajtelje i među Turcima i među Albancima. Sada posle svega što se dogodilo, a i biologija je učinila svoje, ostalo je još nekoliko ljudi sa kojima odrđavam kontakt i kada odem u Prizren, rado ih vidim.
P: Koliko ste bliski sa njima, da li razumete i govorite albanski jezik?
O: Kada prođu tolike godine bliskost se izgubi, ostanu samo lepe uspomene, a albanski jezik razumem, ne govorim savršeno ali razumem.
P: Kako je izgledalo vaše detinjstvo i odrastanje u etnički mešanoj sredini, tj. koliko se u vašim uspomenama i pamćenju nalazi druženje sa albanskim drugovima?
O: Kao što sam već rekao, mi smo živeli u jednoj potpuno izmešanoj sredini, niko ništa nije primećivao, govorilo se na sva tri jezika, kako se ko snalazio ili kako je kome u nekom trenutku odgovaralo. Nikakve razlike nisu pravljene, do nekog nivoa odrastanja. Kasnieje se to malo promenilo, ali u tom prvom periodu niko nije primećivao ko je ko i šta je šta.
P: Da li ste u školi učili albanski jezik?
O: Da i to je bilo obavezno, u Prizrenu gde sam odrastao, 4 godine u osnovnoj školi, od petog do osmog i četiri godine u gimnaziji.
P: Da li ste ranije i da li se sada posećujete sa komšijama Albancima, porodične posete, kao i posete za religijske praznike kao što su Božić ili Bajram?
O: Ne, nismo u prilici, jer ovde u Beogradu nemam koga da posetim a u Štrpcu takođe, međutim svi oni kmoji su još uvek živi i zdravi i sa kojima održavam kontakt čestitam redovno Bajram, kao i katolički Božić. To ne može da se nazove nekim bliskim kontaktima, ali se održavaju.
P: Da li su u pogledu međusobnog druženja i posećivanja, stvari drugačije pre, tokom i posle konflikta na Kosovu?
O: Pa, naravno da su drugačiji… počelo je devedesetih, da bi se došlo do vrhunca 1999 i naravno da je sve to poremetilo i odnose i… mesta življenja izgubili su se i tragovi sasvim normalno da rat odnese i donese.
P: Koliko je bilo važno pitanje etničke pripadnosti (da li je neko Albanac ili Srbin) za međusobno druženje ljudi na Kosovu?
O: U vreme mog odrastanja i života u Prizrenu do moje devetnaeste kada sam otišao na studije nije se, nije se primećivalo, nije se registrovalo uopšte… Svi smo bili neka deca manje-više interesovao nas je fudbal, sport košarka, zajednički doživljaji, izlasci…
P: Da li znate za slučejeve međuetničkih brakova između Srba i Albanaca i obrnuto?
O: U to vreme dok se još… kao zajednički život ili ne znam suživot nazovimo kako hoćemo, u Prizrenu koji je u to vreme imao 50-ak hiljada stanovnika, ja lično ne znam za 2-3 mešovita braka, tako da je ta idilična slika o bratstvu-jedinstvu i zajedničkom životu čini mi se da je malo lažna. Nije bilo puno primera toga; ljudi su se plašili osude svoje sredine, tuđe sredine…
P: Kakav je bio vaš odnos prema komšijama Albancima u vreme konflikta i rata na Kosovu? Da li je tokom rata bilo slučajeva, ispomaganja, na primer snadbevanja hranom i slično?
O: Iskustva mojih roditelja, moje sestre koja je ostala da živi dole, jeste pomagali su se. Živeli su u zgradi gde su i Albanci bili, vodili jedni druge kod lekara ako je bilo potrebe, štitili na neki način od paravojnih kojih je bilo i s jedne i s druge strane i na kraju to prijateljstvo, ne intenzivno, jer na kraju krajeva, daljiina čini svoje, a i vreme čini svoje, ali ta uspomena stoji.
P: Da li je bilo slučajeva da su lokalni Srbi za vreme rata pružali pomoć komšijama Albancima?
O: Jeste, jeste, bilo je… i štitili su ih, i, i… ne znam prilikom otimanja imovine i upada i pljački ili direktno odvođenja ili pokušaja kidnapovanja Albanaca tih godina. Mislim da i pošteni Albanci to priznaju i obrnuto.
P: Da li ste učestvovali u protestima za zaštitu reka Šar-planine a protiv podizanja mini hidroelektrana?
O: Pa ja nisam ljubitelj reka, nisam ribolovac… ali kada sam video to ludilo da se reka stavlja u cev, onda sam se zapitao šta mogu da uradim i onda sam se angažovao i sve moje… mislim da sam nešto… bar dao sam sve od sebe nešto da uradim. Ne znam kakav efekat je još nemerljiv, još se nadamo da ima kraja tom ludilu, a učestvovali smo na svim onim protestima zajedno sa Albancima, ja sam lično išao u Bitinju i na tribine, u Donju Bitinju gde žive pola-pola Albanci i Srbi, a i oni su dolazili i na naše panel diskusije ovde u Štrpcu i na proteste koje smo zajedno organizovali i pojavljivali su se čak i nastupali i govorili na našim protestima koje su organizovali Srbi tu u Štrpcu.
P: Protesti su bili zajednički albansko-srpski. Kako ste se dogovarali oko organizacije protesta?
O: Pa kad dođe ludilo i apsurd prevlada onda i nema potrebe da se pravi neki specijalni dogovor. Ljudi samo osete da nešto nije normalno, da im se oduzima opšte pravo… a to je voda, zajedničko dobro i onda reaguju i tu ne treba neko posebno organizovanje ili mreže ili neznam javljanje putem telala ili tako dalje. Šta je osnovno što povezuje ljude? Pa, povezuje ih zajednički problem ili zajednički interes. Velike stvari, velike ideje su davno prošle i sada ono što ljudi mogu je da osete da mogu da dignu glas, da se bore protiv institucija i protiv toga svega i to ih povezuje.
P: Kakve su vaše uspomene na vreme socijalizma na Kosovu?
O: Vreme socijalizma na Kosovu ili na… ili na Rabu je isto. Socijalizma je imao svoje potpuno izvrnute i principe i odnos prema svemu od države, ekonomije, do svega, ali imao one dobre strane gde je bila sigurnost, neka relativna pravna sigurnost, pravda opet u nekim granicama, stalan posao, ekonomska neka sigurnost i to je ljudima davalo tu možda i lažnu sigurnost, na kraju se ispostavilo da je i bila lažna sigurnost.
P: Da li smatrate da je socijalistički period pozitivan ili negativan za razvoj vašeg mesta i Kosova u celini?
O: Pa sad, u ovom kvazi-kapitalizmu ili hajdučiji koja vlada i ovde i na Kosovu i u regionu sve više mislim da je taj socijalizam bio bolji nego što sam mislio.