Naša sagovornica Srpkinja, rođena 1952 u Prištini govorila je o svom bogatom iskustvu suživota i zajedničkog života sa Albancima. Sada penzionerka, nekada Inženjerka, za vreme rata na Kosovu živela je u Prištini u zgradi sa Albancima koje je uzimala u zaštitu u vreme srpske vlasti. Posle povlačenja jugoslovenskih i srpskih snaga bezbednosti bila je neposredno ugrožena od albanskih ekstremista koji su hteli da provale u zgradu. Tada su komšije Albanci reagovali i stali u njenu zaštitu. Jedan stariji čovek Albanac bio je u tom koškanju odgurnut i povređen. Suočena sa takvim pritiscima ona je sa mužem napustila Prištinu i preselila se u Vikend Naselje u Brezovici. Bez gorčine i bez ozlojeđenosti ona govori o svemu što joj se desilo uvek naglašavajući pozitivna iskustva koja je imala sa Albancima: od detinjstva i mladosti u Prištini pa do prinudnog izbeglištva na Brezovici. Neće zaboraviti gest albanskih majstora iz Uroševca koji su u vreme ramazanskog posta došli da joj postave krov koji je nevreme odneo na njenoj kući. Strogo su se pridržavali posta tako da nisu ni jeli ni pili, ali nisu stali sa poslom dok joj kuću nisu pokrili.
P: Da li ste imali i da li sada imate prijatelje iz redova albanske zajednice sa Kosova?
O: Imam, imam dosta prijatelja i od ranije.
P: Koliko ste bliski sa njima i da li razumete albanski jezik?
O: Sa iskrenim prijateljima sam prilično bliska, a albanski jezik delimično razumem.
P: Kako je izgledalo vaše detinjstvo u etnički mešanoj sredina, koliko se u vašim uspomenama i pamćenju nalazi druženje sa albanskim drugovima?
O: U detinjstvu smo se igrali zajedno u dvorištima, mi devojčice smo čak i fudbal sa njima igrale. Bilo je druženja i u školi i van škole, u zgradama gde smo stanovali mešovito, tu smo se i igrali. To se sve dešava u Prištini.
P: Da li ste u školi učili albanski jezik?
O: Jesmo, učili smo, mada iskreno, nekako je bio više fakultativni, pa ko je hteo učio je, ko nije želeo, nije ni morao.
P: Da li ste ranije i da li se sada posećujete sa komšijama Albancima, misli se na porodične posete ili praznike?
O: Da, družim se sa komšijama, oni obično naiđu sa Uskrs, za Božić, tu u vikend naselju gde smo živeli ranije. Bajram smo isto poštovali, i dan-danas ih zovem da im čestimam Bajram, a oni meni Božić.
P: Da li su u pogledu druženja i posećivanja stvari drugačije pre konflikta na Kosovu, tokom i posle konflikta?
O:Pa rekla bih ređe se posećujemo, mnogo toga je izmenjeno, pošto sam živela u Prištini, imala sam prijatelje sa kojima sada nisam u kontaktu. Sada imam druge prijatelje, tako da ne mogu da upoređujem, ali mislim da su i jedni i drugi bili iskreni.
P: Da li sarađujete sa komšijama Albancima, međusobno pomaganje u poljoprivrednim poslovima, radovima na kući ili na radnom mestu? Da li su u tom smislu stvari drugačije pre, tokom i posle konflikta?
O: S obzirom da se mi ne bavimo poljoprivredom, mogu da kao primer uzmem pravljenje naše kuće, na kojoj su radili isključivo Albanci, majstori Albanci i tada su se rodila neka baš iskrena prijateljstva.
P: Koliko je bilo važno pitanje etničke pripadnosti (da li je neko Albanac ili Srbin) za međusobno druženje ljudi na Kosovu?
O: Kada smo bili mlađi nije bilo važno, ali kada god su se dešavali protesti sa jedne ili sa druge strane, obično je bivalo neko „zahađenje“. Pa taman se to oporavi i onda krene novi konflikt, nova situacija i eto…oni najiskreniji su ostali iskreni.
P: Kako je rat na Kosovu uticao na to?
O: Svi koji su u ratu izgubili nekoga od porodice, mislim da se nikada nisu oporavili,niti će imati više poverenja. Ostali, posle rata kada smo se našli, pričali smo kako je ko prošao, čak je bilo i susreta da se zagrliš, da se isplačeš, preživeo si…
P: Da li znate za etničke brakove između Srba i Albanaca, ili da se mladi Srbi i Albanci druže ili zabavljaju?
O: Za brakove nisam čula na Kosovu, jedino iz Albanije što dolaze Albanke i udaju se, ali to je već nešto drugo. Druženja ima, na Šari za vreme zimske sezone, kada krene skijanje, onda se i zabavljaju i druže, ima tu čak i veza, a da li se posle izrodi nešto u brak, to ne znam.
P: Ako je odgovor potvrdan, možete li mi reći koja su to mesta na kojima se druže ili izlaze zajedno. Da li u vašoj zajednici postoje kafići, kafane, diskoteke koje posećuju i Srbi i Albanci?
O: Ja bih opet navela na Šari te skijaške terene, gde se oni najviše druže. Tamo ima dosta kafića i po hotelima, tamo je sve mešovito društvo. Postoji i festival, tako da je tu međuetničko druženje. U Štrpcu takođe ima diskoteka gde se druže.
P: Možete li mi navesti primere pomoći ili podrške koja vam je pružena od strane albanskih komšija?
O: Posle rata, to se desilo posle smrti mog supruga, neki jak vetar nam je odneo krov, tog istog dana, prijatelji su pozvali ljude iz Uroševca koji radili krovove,oni su prekinuli sve svoje poslove i došli su i završili sve za jedan dan. Sećam se bilo je to u trenutku posta, ceo dan nisu pili vodu, nisu jeli ali su posao završili. U Prištini, dok sam živela, meni su grupe od četiri, pet do sedam, paravojnih grupa, razvaljivali vrata, a onda su moje komšije Albanci izleteli iz stanova, jer sam ja bila jedina Srpkinja u ulazu i tada je nastalo koškanje međusobno, čak su gurnuli i jednog starijeg Albanca, čovek je pao dok je pokušavao da me zaštiti. Veoma sam im zahvalna iako sam morala da izađem odatle, a to se dešava odmah posle bombardovanja, kada su vojske napustile taj kraj i to je postala „tampon zona“ u kojoj su ostale te paravojne grupe, sa strane, takozvani psi rata…
P: Kakav je bio vaš odnos prema komšijama Albancima u vreme konflikta i rata na Kosovu?
O: Mi smo u zgradi imali ključ od našeg ulaza i onda kada je neko dolazio, išli smo da otključavamo i tako štitili jedni druge. Ja njih od naših, oni mene od njihovih, ali smo se molili da se ne nađemo u takvoj situaciji da moramo da se branimo.
P: Da li je tokom rata bilo slučajeva, ispomaganja, na primer snadbevanja hranom i slično?
O: Da, u Prištini za vreme bombardovanja, bilo je aktuelno kupovanje hleba, jedni druge su snadbevali, tj. za vreme rata su Srbi snadbevali Albance sa hlebom, to se sećam, a posle bombardovanja smo mi Srbi išli po prodavnicama, ali nismo smeli da govorimo srpski, zamolio bi nas prodavac da se nikako ne obraćamo na srpskom, jer se i on plaši, već smo na albanskom tražili namirnice i tako smo se snabdevali. Sećam se kolega jedan iz opštine, koji je snadbevao celu ulicu hlebom, komšije Albance, u pitanju je Srbin i to posle rata kada su naišle njihove paravojne jedinice, oni su zaklali i njega i njegovu majku, nisu komšije mogle da ga odbrane.
P: Kako se sećate događaja iz marta 2004. Godine?
O: Pa o tome sam više slušala, ovde direktno nije bilo, tu smo imali komšije policajce iz Austrije, u vikend zoni smo tada bili, menjali smo lokacije, i oni su tu iznajmili neke stanove, ali su verovali ili ne pobegli za vreme konflikta, pojavili su se nekoliko dana kasnije.
P: Da li ste učestvovali u protestima za zaštitu reka Šar planine, a protiv podizanja mini hidroelektrana?
O: Fizički jednom, ali pratila sam uvek i naravno sam uvek davala podršku.
P: Kakve su vaše uspomene na vreme socijalizma?
O: To je bilo lepo vreme, imaš radno mesto i ne moraš da strepiš da ćeš ostati bez posla, druženje na poslu, svima lepo, postajala je ta neka sigurnost, a kada smo svi sigurni onda nam je i lepo i svi smo zajedno družili.
P: Da li socijalistički period smatrate pozitivnim ili negativnim za razvoj vašeg mesta?
O: To je već pitanje za eksperte, ali mislim da je bio pozitivan sa moje tačke gledišta, kao inžinjera.